logo
ČOVJEK SE DUHOVNO, TJELESNO, FIZIČKI, ENERGETSKI, MATERIJALNO, UZDIŽE I NAPREDUJE KADA ČITA, PRIČA, SLUŠA, RAZMIŠLJA SRCEM, S LJUBAVLJU,
O BOŽIJIM STVARANJIMA, DJELOVANJU I NAMJERAMA SA ČOVJEKOM NA ZEMLJI

Zen priče

 

 

Tako dakle?

Učitelja zena Hakuna susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom. Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, posle mnogo kinjenja imenova Hakuna. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. Tako dakle?, beše sve što on reče. Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakunu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, veoma je dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo. Posle godinu dana devojka, majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu, da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci. Majka i otac devojke odmah otiđoše do Hakuna da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, i da mu uzmu dete nazad. Hakun je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: tako dakle?

 

Blatnjavi put

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala. Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće. Dođi, devojko, reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata. Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama, rece Tanzanu, posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si ti to učinio? Ja sam devojku ostavio tamo, reče Tanzan. Da li je ti još uvek nosiš?

 

Posetnica

Keiču, veliki učitelj zena u periodu meidi, bio je poglavar Tofuku hrama u Kjotu. Jednoga dana guverner Kjota ga potraži po prvi put. Njegov pratilac mu predade guvernerovu posetnicu, na kojoj je pisalo: Kitagaki, guverner Kjota. Nemam ja posla sa takvim čovekom, reče Keiču svom pratiocu. Reci mu da ode odavde. Pratilac odnese posetnicu nazad, izvinjavajući se. Moja je greška, reče guverner, i olovkom precrta reči guvernera Kjota. Zamoli ponovo svog učitelja. O, jeli to Kitagaki?, uzviknu učitelj kada vide posetnicu. Hoću da vidim tog čoveka.

 

Zen svakog trena

Učenici zena su sa svojim učiteljima najmanje deset godina pre no što se usude da podučavaju druge. Nanina poseti Teno koji je, prošavši svoje učenje, postao učitelj. Zadesi se da taj dan bude kišovit, pa Teno obu klompe i ponese kišobran. Pošto ga je pozdravio, Nanin primeti: pretpostavljam da si svoje klompe ostavio u predvorju. Hteo bih da znam da li ti kišobran stoji levo ili desno od klompi. Teno, zbunjen, nemade brz odgovor. Shvatio je da nije sposoban da svakog trena uz sebe ima zen. Posta Naninov učenik, učivši još šest godina da bi dosegao prisustvo zena u svakom trenu.

 

Objavljivanje sutri

Poklonik zena, Tecugen odluči da u Japanu objavi sutre, koje su u to vreme bile dostupne samo na kineskom jeziku. Knjige je trebalo štampati pomoću drvenih ploča u izdanju od sedam hiljada primeraka, što je ogroman poduhvat. Tecugen krenu na put da bi sakupio poklone u ovu svrhu. Nekolicina podržavalaca bi mu dala stotinak zlatnika, u većini slučajeva primao bi samo novčiće. Svakom darodavcu bi zahvaljivao podjednako. Posle deset godina, Tecugen je imao dovoljno novca da započne svoj zadatak. U to vreme se dogodi da reka Udi počne da plavi. Pojavi se glad. Tecugen uze novac koji je sakupio za knjige i potroši ga da bi spasao ljude od gladovanja. Zatim nanovo započe svoj posao oko sakupljanja. Nekoliko godina kasnije proširi se zemljom neka epidemija. Tecugen dade novac koji je sakupio za pomoć svom narodu. I po treći put započe svoj posao, i posle dvadeset godina želja mu bi ispunjena. Štamparske ploče od kojih je napravljeno prvo izdanje sutri, danas se mogu videti u manastiru Obaku u Kjotu. Japanci pričaju svojoj deci da je Tecugen napravio tri zbirke sutri, i da su prve dve nevidljive zbirke čak nadmašile poslednju.

 

Vratnice raja

Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.

 

Vojnici čovečanstva

Jednom prilikom je jedna divizija japanske armije učestvovala u manevrima. Neki od oficira nađoše za shodno da svoj štab smeste u Gasanov hram. Gasan reče svom kuvaru: oficirima spremaj istu hranu kao i nama. Ovo naljuti oficire koji su navikli na sasvim drugačije ophođenje prema njima. Jedan priđe Gasanu i rece: šta misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici koji žrtvuju svoje živote za svoju otadžbinu. Zašto sa nama ne postupaš shodno tome? Gasan ozbiljno odgovori: šta ti misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici čovečanstva koji teže da spasu sva osecajna bića.

 

Narav

Jedan učenik zena dođe Benkei, žaleći se: učitelju imam neobuzdanu narav. Kako da je izlečim? To je nešto vrlo čudno, odgovori Benkei. Pokaži mi da vidim šta to imaš. Ne mogu sada da ti pokažem, odgovori ovaj. Kada možeš da mi pokažeš, upita Benkei. Pojavljuje se neočekivano, odgovori učenik. Onda, zakljuci Benkei, mora biti da to nije tvoja prava priroda. Da jeste, mogao bi mi je pokazati bilo kada. Kad si se rodio, nisi je imao, i tvoji roditelji ti je nisu dali. Razmisli o tome.

 

Ukus Banzovog mača

Mataduro Jagju je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se, verujući da je sinovljev rad bio isuviše prosečan da bi dostigao majstorstvo, odrekao. Tako Mataduro otide na planinu Futara i tamo pronađe čuvenog mačevaoca Banzoa. Banzo potvrdi očevu ocenu. Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?, upita Banzo. Ti ne ispunjavaš zahteve. Kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?, navaljivaše mladić. Ostatak života, odgovori Banzo. Toliko ne mogu da čekam, objasni Mataduro. Rado ću proći kroz sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati? O, možda deset godina, popusti Banzo. Otac mi stari i uskoro ću morati da se brinem o njemu, nastavi Mataduro. Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo? O, možda trideset godina, reče Banzo. Kako to?, upita Mataduro. Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku! E, pa, reče Banzo, u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kad brzo uči. U redu, složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. Slažem se. Mataduru beše rečeno da nikako ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome učitelju, prao sudove, spremao mu krevet, čistio dvorište, uređivao vrt, bez jedne reči o mačevanju. Prođoše tri godine. Mataduro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost kojoj je posvetio život. Jednoga dana Banzu mu se prikrade iza leđa, i prestravi ga udarivši ga drvenim mačem. Sledećeg dana, dok Mataduro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči pred njega. Posle ovoga, Mataduro je morao dan noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trenutak u danu ne bi prošao, a da nije morao da misli na ukus Banzovog mača. Učio je tako brzo da je izazivao osmehe na licu svog učitelja. Mataduro postade najveći mačevalac u zemlji.

 

Razmetljivi majmun

Jedan razmetljivi majmun otiđe na nebo i tamo srete Budu. Reče mu: "Buda je mala stvar; ja mogu da skočim vrlo daleko." "Ako si tako pametan", reče Buda, "skoči sa dlana moje ruke." Majmun pomisli da će to biti lako jer mu je dlan izgledao širok samo nekoliko centimetara. Tako on skoči vrlo, vrlo daleko. Nađe se na ogromnoj ravnici sa pet velikih stubova. Da bi dokazao da je bio tu, obilježi jedno od podnožja ovih pet stubova. Kada se vrati do Bude, stade se hvaliti sa onim što je učinio. "Ali pogledaj moju ruku", reče mu Buda. Na njoj majmun vide znak koji je on napravio. Bio je u podnožju jednog od Budinih prstiju.

 

Mesec se ne može ukrasti

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi se moglo ukrasti. Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon." Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže. Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

 

Lopov koji je postao učenik

Jedne večeri dok je Šičiri Kođun izgovarao sutre, uđe lopov sa isukanim mačem tražeći novac ili život. Šičiri mu reče: "Ne uznemiravaj me. Novac možeš naći u onoj fijoci", a zatim se vrati svom recitovanju. Nešto posle toga, stade i povika: "Ne uzimaj sve. Treba mi nešto od čega ću sutra da platim porez." Uljez pokupi veći deo novca i krenu. "Zahvali čoveku kad primiš poklon", Šičiri dodade. Čovek mu se zahvali i uteče. Nekoliko dana kasnije čoveka uhvatiše i on, između ostalog, priznade i nedelo protiv Šičirija. Kada Šičirija pozvaše kao svedoka, on reče: "Ovaj čovek nije lopov, barem što se mene tiče. Ja sam mu novac dao i on mi se na tome zahvalio." Kada je odležao svoju kaznu, čovek je otišao kod Šičirija i postao njegov učenik.

 

Škrti umetnik

Gesen je bio umetnik sveštenik. Pre nego što bi počinjao da crta ili slika, uvek bi zahtevao da mu se plati unapred, a cene su mu bile visoke. Bio je poznat kao "škrti umetnik". Jednom ga jedna gejša pozva da joj slika. "Koliko možeš da platiš?" raspitivao se Gesen. "Koliko god tražiš", odgovori devojka, "ali želim da posao obaviš preda mnom." Određenog dana Gesen bi pozvan kod gejše, koja je priređivala gozbu za svog gazdu. Gesen napravi sliku. Kada je bila gotova, zatraži do tada najveću sumu. Bila mu je isplaćena. Tada se gejša okrenu gazda govoreći: "Sve što ovaj umetnik hoće je novac. Njegovo slikanje je dobro, ali mu je um povaren; novac ga je uprljao. Kada ga stvori tako gnusan um, njegovom radu ne pristaje da bude izložen. On je jedino dovoljno dobar za jednu od mojih podsuknji." Skinuvši suknju, ona zatraži od Gesena da napravi drugu sliku na pozadini njene podsuknje. "Koliko ćeš da platiš?" upita Gesen. "O, bilo koju cenu", odgovori devojka. Gesen izreče preteranu cenu i, naslikavši sliku onako kako mu je bilo traženo, otiđe.
Kasnije su se saznali razlozi Gesenove želje za novcem. Njegovu pokrajinu često je pustošila glad i nemaština. Bogati nisu pomagali sirotinju. Gesen je imao skriveno skladište, za koje niko nije znao, u kojem je držao žitarice, spremne za ovakve vanredne prilike. Put od njegovog sela do Narodne kapele je bio u vrlo lošem stanju i mnogi su putnici stradali prolazeći njime. Zaželeo je da izgradi bolji put. Njegov učitelj je umro ne ostvarivši svoju želju da sagradi hram, i Gesen je želeo da završi ovaj hram umesto njega. Kada je ispunio svoje tri želje, Gesen je bacio četkicu i slikarski pribor, povukao se u planine, i više nikada nije slikao.

 

Oznojeni Kasan

Kasan beše pozvan da održi službu na pogrebu jednog pokrajinskog vladara. Nikada ranije nije sreo vladare i plemstvo, pa postade nervozan. Kada ceremonija poče, Kasan se preznoji. Posle ovoga, vrativši se, sakupi svoje učenike. Kasan priznade da još nije sposoban da bude učitelj jer mu nedostaje istovetnost držanja među uglednim svetom i onog koje poseduje u izdvojenosti hrama. Kasan dade ostavku i postade učenik jednog drugog učitelja. Posle osam godina vrati se svojim učenicima, prosvetljen.

 

Jedna jedina nota zena

Kakua je posetio Kinu i tamo prihvatio zen učenje. Za vreme svog boravka nije nigde putovao. Živeo je u udaljenom delu jedne planine, stalno meditirajući. Kad god bi ga ljudi pronašli i molili da im priča, progovorio bi nekoliko reči, a zatim se premeštao na drugi kraj planine gde bi ga bilo teže naći. Po Kakuovom povratku u Japan, čak je i car čuo za njega i zamolio ga da mu rastumači zen, da bi se duhovno uzdigao. Kakua je pred carem stajao ćuteći. Zatim iz nabora svoje haljine izvadi sviralu, i odsvira jednu kratku notu. Duboko se poklonivši, otiđe.
Po priči, Kakua je posle ove posete caru zauvek nestao i niko nije saznao šta se sa njim zbilo. Inače, Kakua je bio prvi Japanac koji je izučavao zen u Kini, ali s obzirom da iza sebe ništa nije ostavio, osim jedne jedine note, nije ljudima ostao u sećanju kao čovek koji je doneo zen u svoju zemlju.

 

Učenje o ćutanju

Učenici škole Tendai učili su se meditaciji još pre no što je zen stigao u Japan. Četvorica njih, među sobom bliskih prijatelja, obećaše jedno drugom da sedam dana neće progovoriti.
Prvoga dana su svi ćutali. Meditacija im je uspešno započela, ali kada pade noć i uljane lampe počeše da žmirkaju, jedan od učenika ne izdrža da ne uzvikne slugi: "Namesti te lampe."
Drugi učenik, iznenađen, čuvši ovoga da govori, primeti: "Ne bi trebalo da izgovorimo ni jednu jedinu reč."
"Glupaci. Zašto pričate?" upita treći.
"Ja sam jedini koji nije progovorio", zaključi četvrti.

 

Samo ti spavaj

Gasan je sedeo kraj Tekisuieve postelje tri dana pred njegovu smrt. Tekisui ga je već bio odredio za svog nastavljača.
Hram im je nedavno izgoreo i Gasan je bio zauzet njegovim obnavljanjem. Tekisui ga upita: "Šta nameravaš da učiniš posle obnove hrama?"
"Kada ozdraviš, želimo da tamo govoriš", reče Gasan.
"A ako do tada ne budem živ?"
"Onda ćemo naći nekog drugog", odgovori Gasan.
"A ako ne nađete nikoga?", nastavi Tekisui.
Gasan mu glasno odgovori: "Ne postavljaj tako glupa pitanja. Samo ti spavaj."

 

Poslednje lupkanje

Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi.
Na kraju, Tangen zamoli svog starijeg brata da izmoli dozvolu od Sengaia. Brat tako i učini. Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah."
Tangen odiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednim udarcem.
Kada Tangen ovo prenese svom bratu, ovaj reče: "Šta nije u redu? Sengai nikada nešto ne dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja.
"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim."

 

Tačan proračun

Sen no Rikju, učitelj čajne ceremonije zažele da okači korpu sa cvećem na jedan stub. Zamoli jednog tesara da mu pomogne, govoreći mu "više" ili "niže", "levo" ili desno", sve dok nije pronašao pravo mesto. "Eto, tu" reče najzad Sen no Rikju.
Tesar, da bi proverio učitelja, označi mesto a onda se napravi kao da ga je zaboravio. "Je li bilo ovde? Ili možda ovde?", pitao je tesar, pokazujući različita mesta na stubu.
Ali učiteljev osećaj za razmeru beše toliko istančan, da nije potvrdno odgovorio sve dok tesar ponovo nije stigao do istovetnog mesta koje je učitelj ranije odredio.

 

 

Citat dana
Sveto Pismo
Kur'an
Bhagavad-Gita

Slušajte muziku dok čitate

Korisne teme na forumu

Doprinos

RSS
Vrh stranice