logo
ČOVJEK SE DUHOVNO, TJELESNO, FIZIČKI, ENERGETSKI, MATERIJALNO, UZDIŽE I NAPREDUJE KADA ČITA, PRIČA, SLUŠA, RAZMIŠLJA SRCEM, S LJUBAVLJU,
O BOŽIJIM STVARANJIMA, DJELOVANJU I NAMJERAMA SA ČOVJEKOM NA ZEMLJI

Evanđelje vremena duhovnog

 

Evanđelje vremena duhovnoga Isusa koji je Hristos (duhovni i ovozemaljski temelji vere sveta vremena duhovnoga), biblioteka Saznanja, 1998., Sremski Karlovci-Beograd


Vi znate da celi život moj borba jedna velika za sinove čovečije bejaše; uzor za sinove čovečije. Ja živeh da bih mogućnosti čoveka pokazao. Što ja učinih svi ljudi učiniti mogu, i što sam ja svi će ljudi biti.

Jednog jutra posle službe u sinagogi kaza rabin Isusu dok On seđaše u misli duboke utonuo: Koja je najveća od Deset Zapovesti? A Isus odgovori: Ja ne vidim ni jednu najveću između Deset Zapovesti. Vidim zlatnu nit jednu što kroz svih Deset Zapovesti prolazi koja ih čvrsto povezuje i u jednu ih stapa. Nit ova je ljubav i ona pripada reči svakoj u svih Deset Zapovesti.

Jednom kada skupu nekome u Vitaniji zboraše ljudi ga Carem nazivahu a on istupi i reče: Ja poslan nisam da na prestolju sedim da vladam kao što Cezar vlada; i vladaru Izrailja reći možete da ja prestolje njegovo ne želim. Ljudi me Hristom nazivaju i Bog je ime ovo potvrdio; ali Hristos čovek nije. Hristos je ljubav sveopšta, i Ljubav je car. Isus ovaj samo je čovek koji je iskušenjima prevladanim, ispitima mnogostrukim, sazdan da hramom bude kroz kojeg se Hristos ljudima pokazati može. Onda počujte, ljudi Izrailja, počujte! Ne gledajte na telesno; ono car nije. Gledajte na Hrista u vama, koji će se u svakome od vas oblikovati, kao što je u meni oblikovan. Kada srca svoja verom očistite, car taj ući će, i vi ćete lice njegovo videti.

Ali znati morate da su reči ništavne sve dok se ne ožive; sve dok pouke koje sadrže ne postanu deo uma i srca.

Bolest je nesklad u telu ljudskome, a nesklad se na načine mnoge stvara. Telo je harfa jedna: ponekad strune su previše opuštene, i tada nesklad nastaje. Neki put vidimo da su strune suviše napete i tada se nesklad druge vrste stvara. Bolest oblike razne ima, i postoji načina mnogo za isceljenje, za podešavanje novo te harfe zagonetne. (...)

Naravno, volja čovekova je lek vrhunski; i snažnim pokretanjem volje čovek strunu onu pritegnuti može što je opuštena, ili onu popustiti što je prenapeta, i tim sebe isceliti može. (...)

Hiljadu stvari nesklad uzrokuje i bolesnim čoveka čini; hiljadu stvari harfu uskladiti može i čoveka ozdraviti. Ono što je lek za jednoga otrov je za drugoga; tako jednoga isceljuje ono što bi drugoga ubilo. Travka neka može izlečiti jednoga; gutljaj vode može povratiti drugoga; povetarac gorski može u život nekog povratiti koji se čini izvan pomoći svake; (...) Moć iz ruke ili daha isceliti može još hiljadu njih; ali ljubav je carica. Misao, ljubavlju ojačana, je Božiji veličanstveni lek vrhunski.

Onaj je čovek najuzvišeniji koji najbolje služi.

(Pouke Elehijine) Veći je čovek onaj koji sebe samoga pobedi od onoga koji hijadu ljudi u ratu ubije. Plemenit čovek je onaj koji je sam ono što smatra da ljudi drugi treba da budu.

Uzvrati onome što ti krivo učini ljubavlju svojom najčistijom, i on će prestati krivo da čini; jer ljubav će očistiti srce onoga što je voljen isto tako verno, kao što pročišćava srce onoga koji voli.

(Pouke Elihijine) Čovek nijedan ne živi za sebe; jer živo biće svako vezano je nitima sa svakim živim bićem drugim. Blagosloveni su čisti u srcu; jer oni vole i ne traže ljubav zauzvrat. Oni neće ljudima drugima činiti ono što ne bi želeli da ljudi drugi čine njima. Postoje dva Ja: više i niže Ja. Više Ja je duh čovekov dušom zaogrnut, stvoren po obličju Božijemu. Niže Ja, telesno Ja, telo sa žudnjama, je odraz jedan višega Ja, iskrivljen tamnim nagonima tela. Niže Ja je privid jedan i ono će preminuti; više Ja je Bog u čoveku i ono preminuti neće. Više Ja je ovaploćenje istine; niže Ja je istina izokrenuta i tako se laž ispoljava. Više Ja je pravda, ljubav, milost; niže Ja je ono što više Ja nije. Niže Ja rađa mržnju, klevetu, raskalašnost, ubistva, krađu i sve što šteti; više Ja je mati vrlina i skladnosti života. Niže Ja je obećanjima bogato, ali blaženstvom i mirom siromašno; ono nudi zadovoljstvo, veselost i dobitke ugodne; ali daje nemir, bedu i smrt. Ono ljudima daje jabuke koje su lepe na oko i prijatne na miris; srž im je puna gorčine i žuči. Ako me pitate šta da proučavate, rekao bih vam: sebe same; a kada dobro proučite sebe same i onda me zapitate šta dalje da proučavate, ja bih odgovorio: sebe same. Ko dobro poznaje svoje niže Ja, poznaje prividnosti sveta, poznaje stvari što prolaze; a onaj koji poznaje svoje više Ja, poznaje Boga; poznaje dobro stvari što proći ne mogu.

Trostruko je blagosloven čovek koji sebi ljubav, čistotu i ljubav u srce usadi; on se iskupi od opasnosti nižega Ja i sam postade svoje više Ja. (...)

Đavo onaj jedini od kojega se ljudi izbaviti moraju je njihovo Ja, ono niže Ja. Ako bi čovek da đavola svojega nađe, mora u sebi potražiti: ime njegovo je niže Ja. Ako bi čovek da spasitelja svojega nađe, mora u sebi potražiti; a kad se đavolsko Ja sa prestola svrgne, spasitelj, Ljubav, uzdići će se na prestolu moći.

I reče Isus: Vera je jemstvo o svemoći Boga i čoveka; izvesnost da će čovek dostići život božanski. Spasenje su lestvice koje dosežu od srca čovekovog do srca Božijeg. One stepena tri imaju: Uverenje je prvi, a to je što čovek misli da je, možda, istina. A vera je naredni; a to je što čovek zna da je istina. Ispunjenje je poslednji, a to je čovek sam, istina. Uverenje se gubi u veri; i u ispunjenju se gubi; a čovek je spasen kada dostigne život božanski; kada su on i Bog jedno.

(Riječi jedne devojke) Mati moja podučavaše da su tuga i sebična ljubav, i nade i strahovi puki odblesci nižega Ja; da ono što osećamo samo su mreškanja sitna na velikim tutnjećim valima života. Svi će oni proći: oni su nestvarni. Suze teku iz srdaca telesnih: duh nikada ne plače; i ja čeznem za danom onim kada ću hodati u svetlosti, gde su suze zauvek utrte. Mati moja učaše da su osećaji svi izdanci što iz čovekovih ljubavi, i nadanja, i strahovanja niču; da sreća savršena ne može naša biti sve dok njima ne ovladamo. I u prisutnosti deteta ovoga prikloni Isus zaista sa poštovanjem glavu svoju. On reče: Danima i mesecima i godinama tražih ja da naučim istinu ovu najveću koju čovek na zemlji naučiti može, i ovde dete jedno, nedavno na zemlju doneto, izusti je celu u jednom dahu kratkome.

O ljudi, ustanite! Budite svesni moći svojih, jer onaj koji hoće ne mora robom ostati. Živite upravo kao što biste želeli da brat vaš živi; razvijajte se svakodnevno kao što cvet čini; jer zemlja je vaša i nebo je vaše i Bog će vas do dela vašega dovesti.

Božije mesto sastanka sa čovekom je u srcu i On govori tihim, mirnim glasom; i onaj koji sluša tih je.

I kada čovek čoveka čestvuje on Boga čestvuje, i što čovek za čoveka čini, on za Boga čini. I morate na umu imati da kada čovek mišlju, rečju ili delom vređa čoveka drugoga, on prema Bogu greh čini. Ako želite služiti bogu koji u srcu govori, samo služite rođake vaše, i one koji vam to nisu, stranca na dverima vašim, neprijatelja koji gleda zlo da vam učini. Pomozite ubogome i nejake podržite; nikome zlo ne činite i ne priželjkujte što nije vaše; onda će Svevišnji jezikom vašim zboriti; i On će se iza suza vaših osmehivati, ozariće vam lice radošću, a srca vam mirom ispuniti.

A onda im priču jednu kaza: on reče: Čovek neki jednom gozbu priredi pozivajući sve bogate i ugledne ljude u zemlji. Ali kada oni dođoše, videše da su dveri dvorane gozbene niske, i ući ne mogaše nego da glave svoje pognu i na kolena svoja padnu. Ljudi ovi ne htedoše glave svoje pognuti i na kolena svoja pasti, i tako otidoše; oni na gozbu ne odoše.

A onda čovek onaj razasla glasnike da narod običan, i one staleža nižega pozovu da dođu i sa njime se goste. Ljudi ovi rado dođoše; pognuše oni glave svoje i na kolena svoja padoše, i u dvoranu gozbenu uđoše i ona puna bejaše i svi se radovahu.

I tada reče učitelj: Počujte, sveštenici i književnici, i fariseji! Gospod nebesa i zemlje gozbu raskošnu postavi i vi pre svih pozvani bejaste. Ali vi mišljaste da su dveri dvorane gozbene toliko niske da glave svoje morate pognuti i na kolena svoja pasti da biste ušli, a caru koji gozbu priredi rugaste se, glave svoje da pognete i na kolena svoja da padnete odbiste i putem svojim otidoste;
Ali Bog sada nanovo poziva; narod običan i oni staleža nižega u mnoštvima dođoše, na gozbu uđoše i svi se raduju. Velim vam, ljudi, da carinici i milosnice kroz dveri u carstvo Boga nebeskoga ulaze, a vi ste napolju ostavljeni.

 

 

Citat dana
Sveto Pismo
Kur'an
Bhagavad-Gita

Slušajte muziku dok čitate

Korisne teme na forumu

Doprinos

RSS
Vrh stranice