logo
ČOVJEK SE DUHOVNO, TJELESNO, FIZIČKI, ENERGETSKI, MATERIJALNO, UZDIŽE I NAPREDUJE KADA ČITA, PRIČA, SLUŠA, RAZMIŠLJA SRCEM, S LJUBAVLJU,
O BOŽIJIM STVARANJIMA, DJELOVANJU I NAMJERAMA SA ČOVJEKOM NA ZEMLJI

Konfučije

osvrt na konfučijevsku misao

konfucije

 

KONFUČIJE - MUDRAC, FILOZOF, PROROK

Konfučije - mudrac, filozof, kineski Sokrat, veliki učitelj, rođen 551. p.n.e. u Čifu, na poluostrvu Šantungu, na istoku Kine, a umro 479. u 72. godini života, najzagonetnija je ličnost stare Kine. U Evropu su deo njegovog učenja preneli jezuiti u 16. veku, polatinivši kinesko ime Kung-fu-ce u Konfučije (Confucius).

Konfučije je, dakle, isto kao i Sokrat u Grčkoj, čovek, vaspitač, učitelj, okružen vernim učenicima.

Iz Izreka se vidi da je Konfučije bio veliki moralista i savetnik vladara. Iz njegovih misli se, takođe, može zaključiti da je težio da uspostavi red i zakonitost u jednom dosta haotičnom svetu.

Njemu su uzor ona vremena iz vremena mudrih kraljeva mitologije - Jaoa, Šuna i Jua. On ih slavi kao skromne, nepohlepne, prosvećene osnivače kineske kulture i prvog političkog sistema.

Druge vladare pominje, uzgred, kao osnivače raznih dinastija, a naročito ističe dinastiju Zu (1121-256. p.n.e kralj Ven osnivač.) kao predstavnike idealnog vladanja. Prelazak vlasti, putem nasleđa, s oca na sina, tekao je sve do kralja Vua, koji osvojivši severnu Kinu svrgava s prestola vladara Šan-Jina i tim činom stvara se osnova za kinesku teoriju o Ovlaštenju neba.

I tako vremenom, jedne porodice propadaju, druge izrastaju, otimaju prestola, pravdajući svoje osvajačke činove Ovlašćenjem neba. Da ne bi dolazilo do stalnih previranja, pometnji, cepanja zemlje, Konfučije insistira na gubitku Ovlašćenja neba, na gubitku "Puta".

Put-tao, u Evropi poznat kao taoizam, ima značenje metoda, principa. Taoisti u poreklu nalaze vezu između bića i stvari i zato tu vezu treba pronaći. Konfučije, u svojim Izrekama, pristalica je iskustvenog puta, puta starih, mudrih kraljeva (Vena na primer). On je pristalica stalne ravnoteže, na dobro učvršćenim principima, u politici i životu. Tu ravnotežu nadzire nebo, sveobuhvatni upravljač svih pojava i stvari, neprikosnoveni autoritet. On je samo njegov izaslanik u "pratnji visokih ministara".

Otuda je Konfučijevo učenje posvećeno u celini čoveku, njegovoj etici. Ono je posvećeno čoveku i njegovom društvenom uređenju, politici. Politika nije odvojena od moralnih načela. Ona je, pre svega, izraz razumevanja i plemenitosti. Samo izuzetno plemenit čovek (džun-zi) sposoban je po svome plemenitom poreklu. On je pre ikakvog učenja sposoban da sledi put plemenitog vladara. Drugi (ši), niži plemići u službi su vladara. Oni su posrednici između naroda i vladara, te samim tim i neka vrsta prvog povlaštenog staleža u Kini. Otuda, upravo, ti povlašteni staleži, Konfučijevo učenje prilagođavaju svojim etičkim načelima (na primer u vreme dinastije Hen.) Njihova se uloga sastoji u sprovođenju volje plemenitog kralja - što znači - ren . Ren je sveobuhvatan pojam svih ljudskih vrlina. On označava činjenje dobra jednog čoveka drugom čoveku. Ukratko: ren je ljubav čoveka prema ljudima.

Ljubav prema roditeljima, vladaru, prijatelju, uvek su pred očima Konfučijevog čoveka. Njegova država je zasnovana na modelu velike porodice. Ministar je vladaru što i sin svome ocu. Roditeljska ljubav i poštovanje prema starijima, osnova su ren . Uostalom, "Između četiri mora svi ljudi su braća".

Ren , na kraju, ne bi mogao biti potpun bez dve vrline čestitosti: čestitosti prema sebi i vladaru i čestitosti iskazane reči.

Da bi se bilo na visini moralnog zahteva konfučijevskog čoveka, mora se mnogo i uporno učiti, kako iz knjiga, tako i služeći se svojim i tuđim iskustvima. I sam Konfučije učio je i koristio tuđa iskustva. Kineska tradicija pripisuje mu mnoge kompilacije klasika (Knjiga oda, Knjiga promena, Knjiga dokumenata, Knjiga obreda, Anali jeseni i proleća itd.) U većini slučajeva, mislima iz tih knjiga potkrepljuje svoje učenje u razgovorima sa učenicima i u svojim knjigama (Reči i misli, Zlatna sredina, Uzvišena nauka). Njegovo učenje, opterećeno političkim odgovornostima, primenjivano je na ispitima pri izboru službenika. Po njemu, vladar može da vlada jedino ako je i sam ispravan, ako služi za primer podanicima. Jer kako će neispravan čovek težiti da ispravlja druge? Jedino ispravan, primeran vladar, ima dovoljno snage za svoju de . De je moralna moć, izuzetan autoritet, kojim plemeniti vladar, bez zapovesti i uterivanja straha, drugim vlada. Međutim, da bi se savršeno vladalo, Putu starih vladara, treba dodati znak li koji predstavlja obrednu aktivnost prinošenja žrtve senima umrlih, u hramu predaka, naravno, uz igru i muziku. Tek posle obavljenih obreda, mogu cvetati polja, mir i sreća naroda.

Konfučijev put starih, dobrih vladara, uz sve prethodno u ovom tekstu nabrojano, pridaje naročitu važnot ji . Ji ima značenje pravde, hrabrosti iskazivanja vlastitog mišljenja.

Pravda je pravilo plemenita čoveka. Ali se ne mora izričito uvek iskazivati. Jer vreme i okolnosti pravdu menjaju.

Tokom vremena, kroz sve vekove, Konfučijevo učenje dobijalo je sve nove i nove namene i tumače. U 6. veku p.n.e. Mencije je čak imao nameru da ga sistematizuje kao nauku dajući mu pri tom nova i drugačija značenja. Međutim, Zu Ksi (1130-1200) od Izreka priređuje glavni priručnik Konfučijevog učenja sve do današnjeg dana najverodostojniji. U 16. veku, kako smo već rekli, jezuitski misionari upoznali su Evropu sa Konfučijevim mislima. Te misli nalazile su odjeka u evropskom veku prosvećenosti. Mnoge je zaokupljala umetnost vladanja i potreba za vladanjem (Makijavelija, na primer). Tu potrebu, nema sumnje, ima i naše vreme.

Vito Marković

 

 

Citat dana
Sveto Pismo
Kur'an
Bhagavad-Gita

Slušajte muziku dok čitate

Korisne teme na forumu

Doprinos

RSS
Vrh stranice